Mlada sam, imam dvoje male djece i moram priznati da se moj život sveo na trčanje za ovim dunjalukom, za nafakom. Povremeno sam klanjala, učila Kur'an uz ramazan, ali moji prioriteti su zaista bili pogrešno poredani. I tako prije nekih godinu dana dobijem napad panike. Osjećam neki neopisivo veliki strah, znojim se, ne mogu da dođem do zraka, srce udara kao da iskočit hoće iz grudi. Teško meni subhanallah, mojoj duši, nešto nije uredu. Poslije toga konstantno neki bolovi, psihički izgubljena, sve imam a ja nesretna, ne nalazim zadovoljstvo ni u čemu. Zatim se javlja strah od smrti, svaki dan, svaki sat, konstantno. Elhamdulillah taj strah me vratio mome Gospodaru na sedždu, Allah me vratio na Pravi put. Počeh obavljati redovno namaze iz straha od smrti, jer šta ako preselim bez namaza. “Prvo za šta ćete biti pitani je namaz…” Počnem da učim o islamu. Nailazim na propis o hidžabu. Hvala Allahu niko me nije sputavao u mojoj odluci pa ni muž. Čak mi je bio podrška, bio je oduševljen što to sama želim. Godinu dana sam se borila sa sobom i šejtanom: mlada si, imat ćeš problema, ostavit će te muž, nema posla za pokrivene… Kupim dvije haljine, dvije mahrame i ostavim da čekaju moju konačnu odluku. Počnem da čitam priče o ženama koje su stavile hidžab, čitam i plačem svaku noć. Kažem sebi eh i ja ću sutra da se pokrijem. Kad dođe ono sutra ja ne mogu, nešto mi ne da, estagfirullah. Petkom sam čistila našu džamiju i jednom se požalim svojoj komšinici, Allah joj Džennet podario. Kaže ona meni: “Dovi Allahu da ti olakša da doneseš svoju odluku.” I zaista, počela sam doviti Gospodaru da mi podari slast u hidžabu, jer ja se želim pokriti. Želim se Njemu pokoriti. Četvrtak veče, sanjam sebe u dugoj crnoj haljini i ljubičastoj mahrami, idem sva sretna kroz svoj rodni kraj i tražim mamu i babu da im saopštim da sam se pokrila. Mubarek petak osvanu, ja još uvijek pod dojmom šta sam sanjala, znala sam da je to neki znak od Allaha. Ispratim svoga muža i sina na džumu, pokrijem se uz Allahovu pomoć i zamolim Ga da ustrajem. Subhanallah, tu radost i suze u očima moga muža i sina kad su se vratili iz džamije nikad neću zaboraviti. Petak mubarek i moja kruna na glavi, kao da sam ponovo rođena. Ovo je zaista nešto najljepše što se može doživjeti.
Molim Allaha da se smiluje i olakša svakoj sestri koja razmišlja o hidžabu i bori se da ustraje u svojoj odluci.
 
Tags