Prije 4 godine, kad sam rodila svoju drugu kćerku, počela sam obavljati namaz. Sebeb tome su mi bila djeca moje drage sestre u vjeri, muževe rodice. Djeca od 10 i 11,5 godina, redovno klanjaju, svako jutro na sabah ustaju, a svi znamo kako je na sabah ustati kad šejtan ne da. Ja svakako ustajem svako malo da hranim bebu, i kažem sama sebi zašto ne klanjaš. Djeca onako mala, svaki vakat, dok čuju ezan žure kući prvo namaz pa onda igra, mašallah. Tako krenem redovno obavljati namaze, sa mnom i moja kćerka od 10 godina, elhamdulillah, a ubrzo nakon nas i muž. Nafaka nam se vidno povećala, naš iman je jačao svakim danom, naš ahlak se popravio. Uvijek sam govorila nekad ću se pokriti, ima vremena. Pojavi se želja da naučim sufaru. Naučim sufaru, zatim i tedžvid. Svoje znanje sam prenijela i na muža koji je za samo tri dana savladao sufaru. Počeli smo učiti u Kur'anu. I onda sam sama sebi govorila još mi samo treba “kruna” da sve to fino krunišem. 15.01. u našem džematu predavanje za žene, odlučih da idem. Tema sasvim druga, brak u islamu. Dođem kući, odem u sobu da se presvučem, nešto mi se ne da. Kažem sebi kad klanjam akšam onda ću. Poslije akšama smo muž i ja trebali izaći u prodavnicu, i ja ga pitam hoću li se presvući, a on mi kaže: “Nemoj.” Moja mala curica od 4 godine mi reče: “Baš si mi lijepa u marami”, a meni srce ko kuća. Kad smo izašli imala sam lijep osjećaj, toplo mi oko srca. Niko me ne vidje tako pokrivenu. Kad smo došli kući opet upitnik iznad glave, ako je sad skinem da li ću sutra ovako odlučno da je opet stavim. Pozove nas tetka da joj dođemo, a ja sva sretna odlučim da idem sa maramom na glavi, elhamdulillah. Tek kod tetke su me obuzele emocije, koliko je svima bilo drago, subhanallah! Zaista ponosno nosim hidžab, da me Allah učvrsti još više.

 
Tags