Obuzimaju me emocije od same pomisli na ovo što pišem. Oči su pune suza. Još od srednje škole sam žudjela za tim platnom na glavi. Kad bih vidjela pokrivenu ženu/djevojku ili pod nikabom, srce bi mi treperilo i sa ponosom bih im nazivala selam. Kritikovala sam samu sebe zbog odjeće koju nosim. Postidjela bih se. Bila je daleko od propisne odjeće. Čini mi se da sam htjela u zemlju propasti.
U međuvremenu moja sestra se pokrila iako je mlađa od mene, a ja sam sve to odlagala, željela sam al’ sam se bojala…Ne znam koga, čega… Kad sam upoznala sadašnjeg muža opet sam počela razmišljati o hidžabu. Noć pred vjenčanje sam sanjala da pokrivena izlazim iz kuće… Nakon mjesec dana braka rekla sam mužu da želim da se pokrijem, a on mi je rekao da sačekam, jer trebamo ići van države. Sve je bilo spremno za odlazak kad Allah dade ovu pandemiju… I opet nešto čekam… Tad sam počela čitati sve u vezi islama…Jedna poznanica mi je slala razne stvari o tome. Sve mi je nekako na indirektan način pokazivala i omilila. Nije mi rekla da se pokrijem, ni što se nisam pokrila. Par puta mi je rekla kako sam lijepa sa hidžabom. Nije mi bila naporna, nije me stezala. Dala mi je prostora da dišem…
Od tada sam počela klanjati svaki namaz, ali nisam bila pokrivena. Konačno, odlučim da se pokrijem. Svedem račune sama sa sobom da je to do kraja života inšallah. Znam da će biti poteškoća, al’ opet… Ja ću odgovarati pred Allahom što nisam nosila hidžab a znala sam da je farz, da je stroga naredba… Ko sam ja da se suprotstavljam tome? Bila sam zabrinuta kako će to muž prihvatiti. Sve više vremena sam provodila u mahrami pred njim ne bih li i njemu omilila mahramu. Jedan dan sam prelomila i rekla da hoću da se pokrijem i da želim da i on to od srca prihvati. Bilo je vrijeme akšam-namaza. Klanjala sam. To je bio najljepši akšam koji sam u životu klanjala. Osjećala sam se mirno, ispunjeno, da sam potpuna. Prvi put u životu ta neka rupa, nedostatak, praznina, bila je ispunjena. Uveče smo izašli napolje i ja sam imala osjećaj da svi gledaju u mene. A ja sam se osjećala k'o da krunu na glavi nosim. Kaže mi muž: „Pa ti nemaš ništa od odjeće za obući.“ I stvarno, u tom momentu nisam mogla odvojiti da kupim haljinu. Molila sam Allaha samo da me opskrbi jednom propisnom haljinom, ništa više. Kad sam napisala kolegici što je zapravo bila sebeb mog pokrivanja da sam se pokrila, ona je plakala od sreće.
I evo elhamdulillah, mjesec dana otkako sam se pokrila. Iskreno se kajem što nisam stavila hidžab kad sam prvi put poželjela, sa 14, 15 godina. Mislila sam da ću se morati odreći svega, a zapravo nisam imala čega da se odreknem. Ovakva sam bila i ranije, samo nepotpuna. Sve je sada bolje, puno bolje, elhamdulillah. Postala sam sigurnija u sebe, ponosnija, sretnija. Kako je Allah milostiv. Molim Ga da olakša put istine svima.
Esselamu alejkum.
 
Tags