Unazad nekoliko godina Allah me počastio uputom te sam počela klanjati svaki vakat. Imala sam u podsvijesti da bez namaza se neću moći spasiti na drugom svijetu koji je vječan. Međutim, hodala sam bez hidžaba. Klanjala bih, učila Kur'an, Allah me počastio da sam naučila čitati Kur'an, postila bih mjesec ramazan, i poslije bih odložila svoj hidžab. Puno sam razmišljala o tome da treba da se pokrijem, vidjela sam da ne mogu na obje strane. Kad god bih čula da se neka sestra pokrila, obradovala bih se i sve su tako lijepo izgledale. Jedne noći sam klanjala jaciju i legla. Sanjam kako ustajem iz kreveta, pogled na prozor je zastrašujući. Sve je počelo da se smrkava, vidim nastupa Sudnji dan, a ja uplašena i zabrinuta, šta ću sad!? Zakasnila sam, Sudnji dan je nastupio- govorila sam sebi, a ja se nisam uspjela pokriti. Gotovo je, nemam više vremena. Probudim se i dugo sam razmišljala o ovom snu. U međuvremenu odlazim na naručeni termin ljekaru u Tuzli u dermatološki studio Farah na pregled nekog madeža koji se mijenjao. Doktor mi saopštava da bi mogao biti kancerogen i da moram ukloniti. U tom trenutku jedino što sam pomislila jeste moja mahrama, hoću li imati vremena da je stavim. Izlazim iz ordinacije i govorim mužu da ću od sutra nositi hidžab. On se mnogo obradovao mojom odlukom. Stigavši kući, klanjala sam jaciju-namaz i pokajala se Allahu Uzvišenom za sve dane bez hidžaba i od tog trenutka nosim svoju krunu.